У „Икарбусу” се с нестрпљењем очекује одговор руских власника којима треба осам дана да га саопште. Штрајкачи писали руском амбасадору у Београду, а он писмо проследио српском премијеру и председнику

Ранији протест: Председник Синдиката Велимир Глигорић
Радници „Икарбуса” с нестрпљењем очекују сутрашњи дан, тачно 14 часова, када би представник руског менаџмента Александар Имидијев требало да им саопшти шта је Управни одбор „Автодетала” у Уљановску прошлог четвртка одлучио о њиховој судбини. Како је радницима саопштено, потребно је чак осам дана да ова информација „допутује” из Русије.
– Уколико не будемо задовољни протестоваћемо – каже Велимир Глигорић, председник Штрајкачког одбора.
Штрајкачки одбор је, иначе, пре два дана због ситуације у којој су се нашли упутили отворено писмо председнику и премијеру Русије Дмитрију Медведеву и Владимиру Путину и српским државним званичницима.
Штрајкачи су недавно писали и руском амбасадору у Србији Александру Конузину, а наду за фирму виде у томе што се он после њиховог писма обратио председнику и премијеру Србије с молбом да се овом предузећу пружи помоћ. Такође, надају се и да ће имати неке користи од кредита у вредности милијарду евра које је Русија обећала Србији.
– Од државе која нам је нашла оваквог власника тражимо помоћ. И то не било какву. Не новац за плате или оних 5.000 динара за предузећа која су у штрајку. Ми тражимо да држава врати своје акције, распише нови тендер, одблокира фирму, реши проблем намета и дугорочних кредита – каже Глигорић.
Око 700 радника „Икарбуса” ступило је у генерални штрајк 1. јула захтевајући да им се исплате заостале зараде и уплате сви доприноси. Они су од почетка године примили само две зараде и, како тврде, угрожена им је егзистенција.
У отвореном писму председнику и премијеру Русије штрајкачи су навели да су поред низа свакодневних преговора, овлашћени представници „Автодетал-сервиса” неразумни, бескрупулозни, немају разумевање за презадужене и гладне запослене у „Икарбусу”, а својим поступцима доводе у питање пословни углед, репутацију руских партнера и жељу за сарадњом у области индустрије.
Одбор наводи и да нови власник остаје при ставу да „дуговања запослени забораве на дужи период” и да „треба да без личне зараде завршавају производњу аутобуса” за купце – „Ласту”, „Веолију” и град Сарајево, „у коју нису уложили и немају намеру да уложе средства за завршетак производње”.
„Успели су да буквално избаце незавршену производњу поручених аутобуса дугогодишњег италијанског пословног партнера из Болоње за италијанско тржиште и онемогућавају његово даље присуство као пословног партнера са планом сарадње у наредним годинама”, наводи се у писму Штрајкачког одбора.
Ни Агенција за приватизацију нема слуха за раднике, сматрају радници, „јер не спречава шпекулацију и не раскида штетне уговоре по привреду земље”.
„Штитећи се законским роковима, не осврће се на биолошки опстанак запослених, њихове чланове породице и обећану производњу. Не врши контролу да ли купац испуњава обавезе према уговору од самог почетка примене и не преиспитује оправданост куповине акција из портфеља Акцијског фонда”, наводи Штрајкачки одбор.
Агенција, иначе, у контролу долази 17. августа.
„Влада Србије добро зна да свуда у свету, па и код нас има много појединаца који добро разумеју проблеме кроз које пролазимо, а чији је интерес да профитирају на несрећи народа, да максимално искористе његово знање и имовину коју нису купили. Дозвољава им се да да несавесно инвестирају шпекулишући економском кризом и да улажу капитал у привреду, само са циљем да извуку максимални профит...”, оцењено је у отвореном писму Штрајкачког одбора.
Уговором о продаји „Икарбуса” који је склопљен средином прошле године са руском компанијом „Авотодетал-сервис” било је предвиђено да Руси за пакет акција ове београдске фабрике аутобуса и специјалних возила издвоје 7,2 милиона евра и да у првој години инвестирају 1,4 милиона евра. „Икарбус” је акционарско друштво са 730 запослених и до сада је био лидер у производњи аутобуса у југоисточној Европи.
Ј. Рабреновић [Политика: 06/08/2009]
Интервју: Вадим Јаковљев, нови председник УО Нафтне индустрије Србије
Стање у НИС-у је компликовано
До краја 2011. године НИС ће не само сачувати своје позиције, већ их и знатно ојачати. – Отпремнине за вишак радника су без преседана не само у Србији, већ и у Русији

Вадим Јаковљев
Иако је на место председника Управног одбора Нафтне индустрије Србије дошао тек пре два дана, Вадим Јаковљев, заменик председника Извршног одбора и заменик генералног директора „Гаспромњефта”, већ је засукао рукаве и кренуо у реализацију идеје да НИС што пре постане лидер у региону. Његов приоритет је да компанија на најбољи могући начин реализује програм добровољног одласка запослених и да што пре стане на зелене гране.
Од потписивања уговора о купопродаји НИС-а Ви сте члан Управног одбора. Како себе видите у новој улози?
Сада се НИС налази у прелазној фази. Шестомесечна фаза почетних организационих промена се завршава, компанија почиње системски да ради на повећању ефикасности и промени квалитета пословања. Акционари су поставили амбициозне циљеве да се у кратком року реализује програм модернизације, компанија припреми за либерализацију тржишта, разради стратегија регионалног лидера. Данас кључну улогу имају питања текуће финансијске стабилности и економске ефикасности. Управо за та питања сам задужен у „Гаспромњефту”.
Како оцењујете резултате рада НИС-а у првих пола године?
Тренутно стање компаније је прилично компликовано и то се појачава због слабе тражње, великог обима заосталих потраживања и високог нивоа кредитног оптерећења. Ипак, први позитивни корак је начињен у првом полугођу 2009. године. Према резултатима из тог квартала компанија је имала губитке од око једанаест милијарди динара, у априлу је успела да заустави негативне процесе и, по подацима прелиминарног, неревидираног финансијског извештаја, приход на основу резултата за други квартал износи 3,8 милијарди динара. Неспорно, приход другог квартала неће моћи у потпуности да покрије губитке првог и укупан резултат за шест месеци биће негативан, али најважније је да је данас компанија већ показала своју способност да оствари позитиван резултат.
Тренутно с Владом Србије водимо конструктиван дијалог. Мислим да смо у последње време веома напредовали по питању разумевања узајамних интереса и потреба.
Да је ли Ваше именовање на дужност председника Управног одбора НИС-а знак повећања пажње „Гаспромњефта” према НИС-у?
Нафтна индустрија Србије је компанија која има стратешки значај за „Гаспромњефт”, познат по прилично агресивној стратегији и предвиђеном повећању обима пословања, између осталог и преко међународних пројеката. Нафтна индустрија Србије је прва европска ластавица, ако могу тако да се изразим, и ми сматрамо да је то најповољнија база за развој „Гаспромњефта” на европским тржиштима. Осим тога, постоје и други активи, као што је рецимо недавно купљена Рафинерија уља у италијанском граду Барију.
Учешће „Гаспромњефта” у процесу управљања НИС-а предвиђа и испуњавање инвестиционих обавеза већинског акционара. Реч је о улагању у развој произвођачких капацитета компаније више од петсто милиона евра. Тренутно је већ почела реализација програма инвестиција, расписани су први тендери, у пуном јеку је процес израде техничке документације. Ако то узмемо у обзир, онда је јасно да моје именовање одражава повећану пажњу „Гаспромњефта” према оперативној делатности и развоју НИС-а.
Које главне задатке Управни одбор поставља менаџменту НИС а.д. за наредних шест месеци?
Повећање рентабилности компаније и јачање њених позиција на тржишту. У једногодишњој перспективи то су: повећање ефикасности, реализација програма модернизације, организационе промене, разрада и почетак спровођења стратегије. Једна од мера која има за циљ повећање ефикасности пословања је реализација програма добровољног одласка запослених, што захтева релативно велике трошкове.
На једној од следећих седница УОбиће предлог буџета тог програма и детаљи његове реализације, које ће предложити менаџмент. Да ли НИС располаже средствима да би се тај програм реализовао?
Управни одбор је одобрио програм добровољног одласка. Наравно, ова мера је веома сложена и скупа, али данас управо кадровски биланс и напредовање запослених могу да буду локомотива компаније. По мом мишљењу идеологија програма је тачна – чувајући најбоље кадрове и пружајући запосленима с добрим потенцијалом могућност напредовања у оквиру компаније, НИС поштујући све услове из купопродајног уговора нуди запосленима који заузимају дуплирана или сувишна радна места, исплату отпремнине које је без преседана не само у Србији, већ и у Русији.
Да ли ћете са садашњим темпом улагања спремно дочекати либерализацију тржишта 1. јануара 2011. године? Када ће НИС постати конкурентан играч у регионуи почети да производи гориво у складу са стандардима ЕУ? Шта се дешава с реализацијом еколошких пројеката у оквиру програма модернизације?
До краја године укупан износ инвестиција достићи ће око сто осамнаест милиона евра. Треба знати да се изградња комплекса за хидрокрекинг у Рафинерији „Панчево” завршава крајем 2011. године. То значи да током 2011. године, још пре пуштања у рад нових постројења, НИС треба да буде спреман за тешку конкурентну борбу с највећим ривалима из региона. Управо зато данас акционари посвећују велику пажњу повећању ефикасности компаније и захтевају спровођење хитних мера. Сигуран сам да ће НИС до краја 2011. године не само сачувати своје позиције, већ их и знатно ојачати. Већ сада бележимо прве позитивне резултате. Први пут у Србији је покренута производња евродизела. Компаније је спремна да обезбеди до 50 одсто потреба домаћег тржишта. Повећава се обим производње безоловних бензина, до краја године удео ове врсте горива чиниће 80 одсто укупне производње. Ми видимо да НИС већ сада производи гориво европског квалитета и има могућност да повећа обим производње у складу са захтевима тржишта.
Еколошки пројекти су тренутно за нас приоритет. Компанија је расписала тендер за избор партнера за обављање еколошке провере, на основу чијих резултата ће бити детаљни план еколошких побољшања. Купопродајни уговор предвиђа инвестиције у износу од око шездесет милиона евра само у еколошке пројекте.
Јасна Петровић
---------------------------------------------------
Искуство
Имате ли искуства у учешћу или руковођењу управним одбором заједничког предузећа с два или више акционара?
„Гаспромњефт” поседује велико искуство у том погледу. Имам искуство у раду у органима управљања великих руских и међународних нафтних компанија. Био сам председник Управног одбора компаније „Томскњефт”, руске нафтне компаније, којом на паритетним начелима управљају „Гаспромњефт” и компанија „Росњефт”, учествујем у раду Управног одбора једне велике нафтне компаније компаније као што је „Славњефт” и Управног одбора компаније Сибир Енергy.
Ј. П. [Политика: 02/08/2009]
Са кригле на чашу
За шест месеци ове године потрошња пива у Србији опала за 12,8 одсто. – Домаћи брендови углавном опстали након доласка великих страних компанија, али многи само у локалним срединама

Српско тржиште пива, на коме се тиска десет пивара са око 3.700 запослених, ни по чему се не разликује од околних, па чак ни од највећих. Понуда је велика, али потрошња полако, али сигурно опада. Када ће се зауставити, то нико не зна, али, према речима директора Удружења пивара Србије Миодрага Максимовића, стрепња мути пословне изгледе домаћих пивара.
У првих шест месеци ове године на тржишту је продато и попијено 2,3 милиона хектолитара пива. Страним купцима (претежно у Босни и Херцеговини) продато је 414,7 хиљада хектолитара. Кад се све сабере и одузме, за пола године потрошено је око 2,7 милиона хектолитара, или 12,8 одсто мање него лане у исто време.
Максимовић каже да је ситуација таква, јер је економска криза учинила своје – пиво се сркуће. На ту чињеницу ваља додати и доста хладно време у првим месецима ове године, али и „врео” порески туш државе. Акцизе су повећане са 12 на 15 динара по литру. Из пивара у државни буџет по свим основама слије се годишње више од 100 милиона евра. Максимовић се нада да држава неће поново посегнути за вишим порезима и акцизама, јер би то и за њу било контрапродуктивно.
– Сва наша, али и инострана истраживања доказују да потрошња пива расте са спољном температуром, али опада чим пређе неку границу од 33 до 35 степени Целзијуса. Шта ће друго полугодиште показати, тек ће се видети, али наше процене указују да се општа тржишна ситуација с пивом неће много побољшати чак ни идуће године. Биће добро ако потрошња не опадне више од осам процената – каже Максимовић и додаје да се пиваре веома труде да маркетиншким потезима отупе оштрицу кризе, али то им за сада не помаже много.
Србија је, поготово после убрзане приватизације пивара након 2003. постала тржиште на коме послују све највеће и најпознатије светске пиваре, али и земља која је у највећој мери сачувала своје брендове. Максимовић, као најбољи пример, истиче пиваре у Апатину и Челареву. Оне су одржале, па чак и знатно унапредиле, своје робне марке „јелен” и „лав”.
Остали су, тврди наш саговорник, поделили судбину својих фабрика – опала им је производња, а некадашње познате марке постале су локални бренд. То се, рецимо, догодило јагодинском „брки”, ваљевском, нишком, вршачком пиву. Нажалост, ту судбину је доживео и БИП. Поједине пиваре, које је недавно преузео велики „Хајнекен” (МБ „Родић” – Нови Сад, панчевачка и зајечарска пивара) које сада раде под именом Уједињене српске пиваре, имају другачију судбину. Тако се некадашњи панчевачки „вајферт” пуни у Новом Саду. А зрењанинска, бечејска и панчевачка пивара не раде.
Максимовић истиче да су наши потрошачи веома верни домаћим маркама пива. О томе сведочи податак да је у првих шест месеци у земљу допремљено свега пет хиљада хектолитара увозног пива.
Понуда је, ипак, веома богата јер иностране компаније, које су до сада уложиле у ову нашу индустрију више од 600 милиона евра, допремају своје познате брендове као допуну домаћем асортиману.
С. Костић [Политика: 06/08/2009]
СЛОВАЧКЕ НАРОДНЕ СВЕЧАНОСТИ КАО НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК
Словаци на окупу
НОВИ САД - Словачке народне свечаности проглашене су недавно националним празником Словака у Србији и ове године ће у Бачком Петровцу од 7. до 9. августа први пут бити одржане у том својству, речено је у Извршном већу Војводине.
Традиционална културна, забавна и спортска манифестација те националне заједнице, 48. по реду, окупиће многобројне домаће и стране госте, међу којима би требало да буду потпредседник владе Словачке Душан Чаплович, српски министар за људска и мањинска права Светозар Чиплић, представници покрајинске власти, градова и општина.
Председник бачкопетровачке општине Владимир Туран је, у име организатора, најавио богат тродневни програм свечаности, које су практично већ почеле отварањем неколико изложби народног стваралаштва, слика, фотографија и другим пратећим приредбама.
После отварања свечаности, у петак у 20 сати у Словачком војвођанском позоришту, биће приређен културно-уметнички програм „Угледао сам живот у чистој кошуљи, са везом од песме“, а преко викенда ће учесници и посетиоци манифестације уживати у разним такмичењима, презентацијама, сусретима и концертима.
АНА ИВАНОВИЋ ПОСЛЕ ПАУЗЕ ИЗБОРИЛА ПРВУ ПОБЕДУ НА ТУРНИРУ У ЛОС АНЂЕЛЕСУ
Грешила сам
Можда сам направила малу грешку када сам, на опште изненађење, престала да будем тако добра, почела сам да тражим одговоре за све на погрешним местима, рекла је Ана

После 36 дана паузе Ана Ивановић је одиграла свој први такмичарски меч и тим поводом она испричала како јој недостаје притисак из времена када је била број један. Српска тенисерка победила је у другом колу турнира у Лос Анђелесу Американку Вању Кинг са 6:4, 4:6, 6:1 и изборила пласман у осмину финала. Ана Ивановић, која је шести носилац, тако је после нешто дуже паузе и одмора ухватила добар ритам на турниру који је освојила 2007. године, а чији је укупни наградни фонд 700.000 долара.
- Схватила сам колико ми недостаје притисак, колико ме је он подстицао и на неки начин чинио много фокусиранијом - испричала је Ана Ивановић, тренутно 11. играчица света.
Последњи меч Ивановићева је одиграла на Вимблдону против Венус Вилијамс, а сада када је победила Вању Кинг она каже како осећа да има још простора за напредак, као и да је веома срећна што има прилику да игра други меч. После ране елиминације са лондонског гренд слема, Српкиња је направила паузу, коју је делом искористила да проведе више времена са својим новим дечком голфером Адамом Скотом.
- Мислим да сам направила добру ствар што сам одморила од тениса, посебно јер је Вимблдон био разочаравајући и помало болан. Заиста сам се тада трудила, зато је добро што је тај период иза мене, јер требало би све то да заборавим и кренем свежа у нове победе - додала је лепа Српкиња.
Шампионка Ролан Гароса 2008. године, Ана Ивановић је још признала да је грешила у прошлости, да ју је привлачило да се бави још неким стварима поред тениса, те да је на тај начин платила данак губитком првог места на ВТА листи, али и испадањем из Топ 10.
- Можда сам направила малу грешку када сам, на опште изненађење престала да будем тако добра, почела сам да тражим одговоре за све на погрешним местима. Желела сам да променим ствари и да се докажем или радим у другим интересним сферама које су ме привлачиле, а у којима се осећам добро - рекла је Ивановићева, коју смо у протеклих 15 месеци доста пута видели у модним едиторијалима и рекламним кампањама.
Зики и Нестор у четвртиналу
Ненад Зимоњић и Данијел Нестор добро су стартовали у игри парова на турниру у Вашингтону. Они су у првом колу, брже него што су очекивали, успешно завршили посао, пошто су им Џеф Куци и Џонатан Ерлих предали меч у првом сету (3:4). Јужноафриканац и Израелац су били приморани да се повуку после само пола сата игре, јер је Ерлих повредио десно раме. Српски и канадски тенисер, који су постављени за друге носиоце, у четвртфиналу играће против Шпанца Томија Робреда и Фернанда Гонзалеса из Чилеа.
Репортер „Блица“ у посети Тројице-Сергијевој лаври
Српски монаси у највећем руском манастиру
Аутор: Тања трикић | 05.08.2009. - 05:00

Архиепископ Теогност, старешина Тројице-Сергијеве лавре[/img]
„Видите ову реку ходочасника. Овде се вековима ништа не мења. И у совјетско време било је исто овако, само се о томе није говорило јавно“, каже архиепископ Теогност, старешина Тројице-Сергијеве лавре, једне од најдрагоценијих светиња Руске православне цркве и највећег мушког манастира, удаљеног стотинак километара од Москве. Овде има око 300 монаха, школа иконописа, Духовна академију на којој су и осморица Срба. „То је стара традиција сарадње међу нашим сестринским црквама“, објашњава владика и присећа се како се априла 1999. у Београду молио заједно с патријархом руским Алексијем II и патријархом српским Павлом за мир. „Био је то велелепан призор.“
Упитан колико верника годишње овде дође да се помоли и поклони моштима светог Сергија Радоњешког, оснивача манастира с почетка XИВ века, он одмахује руком. „Вера се не може изразити статистиком“, кратко примећује владика који је на чело братства лавре дошао 1988. са свега 28 година као најмлађи старешина у њеној историји. Са терасе резиденције се отвара поглед на модроплаве куполе Успенског сабора, подигнутог у XВИ веку по узору на истоимени у московском Кремљу. А статистика каже да лавру годишње посети око милион људи или трећина од укупно три милиона верника колико их походи руске светиње. Осим што овде траже утеху и храну за душу, верници у лаври, која је од XВИИ века потчињена непосредно руском патријарху, имају шта и да виде. Ансамбл манастира обухвата преко 50 здања различите намене. Најстарији, Троицки сабор, направљен је од белог камена почетком XВ века на месту раније дрвене цркве, а велики допринос његовој изградњи дали су српски монаси са Косова, који су нашли уточиште у манастиру после битке на Косову пољу. Иконостас су осликавали чувени иконописци Андреј Рубљов и Данил Чорни. За тај иконостас Рубљов је насликао икону „Свете тројице“ која се данас налази у Третјаковској галерији у Москви, а манастир се нада да ће у догледној будућности она бити враћена где јој је место. После кратког упознавања са светињама лавре, монаси доносе чај и мед у саћу.

Кабинет архиепископа је велика просторија са масивним столом у дуборезу, сликама патријарха и претходних старешина манастира, а на истакнутом месту је слика духовног учитеља архиепископа, 90-годишњег архимандрита Кирила, једног од најугледнијих стараца Руске цркве. Ту је и компјутер, телевизор и ДВД уређај. Савремена достигнућа нису заобишла лавру, која има одличан сајт с исцрпним информацијама на свим важнијим европским језицима о историји, архитектури манастира. На сајту је и већина важнијих дела из богате манастирске библиотеке у којој се налазе руски летописи, рукописне књиге из XV до XVII века, антикварне штампане књиге, историјски документи. Завојитим дрвеним степеницама одлазимо на кулу са које се види лавра као на длану, градић Сергијев Посад у којем се налази, неколико оближњих манастира и цркава и непрегледна руска равница.

[i]Манастирски звоник је висок 88 метара
Монаси су за то време поставили ручак. Како је био петак, трпеза је посна. За предјело неколико врста димљене рибе, уз обавезни лосос и кавијар, салате од плодова мора, свеже поврће и крупне маслинке - са Свете горе. Пило се црно и бело вино, из манастирског винограда, које нам је наливао домаћин лично. Затим је послужен шчи, лака руска чорба од купуса, а као главно јело понуђено је неколико врста најквалитетније рибе, припремљене тако укусно као у елитним светским ресторанима. Али прилог је био типично руски: хељдина каша преливена маслиновим уљем. А феномен хељдине каше, незаобилазне у руској кухињи, архиепископ нам је објаснио вицем који се деценијама препричава широм Русије: Шта су јели руски војници који су поразили Наполеона? Хељдину кашу. Шта су јели руски војници који су поразили Хитлера? Хељдину кашу. А шта су јели руски војници који су изгубили руско-јапански рат 1904-1905? Пиринач!
Јапански православац и српски ђак

Мичитака Сузуки, професор историје уметности на јапанском универзитету Окајама, који се с репортером „Блица“ обрео у Тројице-Сергијевој лаври, завршио је специјалистичке студије код покојног професора Војислава Ђурића на Филозофском факултету у Београду и одлично говори српски. Када смо се потом у јулу срели у Београду, Сузуки, који данас координира програм помоћи јапанске владе за обнову фресака из XVI века у Јашуњском манастиру код Лесковца, испричао нам је да се за Србију заинтересовао проучавајући Византију. Сузуки је обишао готово све важније српске манастире, укључујући оне на Косову, за чију је будућност, каже, забринут. Често долази у Србију, где има доста пријатеља. Он се толико прожео српским духом и љубављу за Србију да је 2001. у Хиландару примио православље и сада је члан Јапанске православне цркве, која броји између 10.000 и 30.000 верника.
Хани Гиргиз, човек који је живот посветио птицама
Соко у срцу и на руци
Аутор: Борис Вуковић | Фото:с. ђалић | 06.08.2009. - 05:00

Са птицама сам од кад прогледају из јајета. Храним их, мазим, дружим се са њима, оне ме сматрају својом породицом, а и ја њих. Оне су исто као људи, тугују, воле, радују се, а најгоре је кад неко помисли да им може бити господар, јер је мајка природа њихова једина граница - прича Београђанин Хани Гиргиз (26) који се већ 13 година бави соколарством.
Хани Гиргиз је син Суданца и Српкиње, који су се упознали у Београду, где се и родио. Док је био мали показиовао је изузетно интересовање за птице и док су његови вршњаци јурили за лоптом, он је листао разне енциклопедије. Кад је имао 13 година одгледао је документарни филм о Казахстанцима који орловима лове срне, и од тада су птице дефинитивно постале главна страст у његовом животу.
- То су паметна створења, које имају невероватно памћење. Соколара познају по лику и кад се на њега навикну, он постаје главни пријатељ у њиховим животима. Уколико се соколару нешто деси, оне тугују, знају да се осаме и да никог не прихвате по три године. Храну неће да узимају од другог соколара и због тога ми имамо посао који нема одмор - каже Гиргиз.
Хани је са 15 година купио прву птицу из иностранства, отишао у Аустрију и тамо учио соколарски занат, где се и данас бави соколарством. На дворцу Розенбург код грофа Меркура Хојоса, први учитељ му је био Јозеф Хибелар, који му је показао да птице, пре свега треба поштовати. У дворцу му је први посао био дресура птица за продају и од тога је зарадио прву плату.
- На представе је долазила аустријска елита, познате личности и политичари, а једном приликом су били и Бред Пит и Роџер Мур. Након што сам научио како да дресирам птице за представу, почео сам да тренирам за лов, што ми је сада главни посао и што је најзанимљивија ствар пријатељства са овим дивним животињама - прича Гиргиз, који је до сада одгајио око 50 птица.
Ханијева прва птица био је јастреб Рапакс, што на латинском значи ловац. Међутим, после седам година погинула је у лову.
- Било је то у Панчеву, неки неискусан ловац је ловио фазана и чим је видео да се нешто помера пуцао је и убио мог јастреба. Био сам јако тужан и бесан, Рапакса сам осећао као члана породице, па сам насрнуо на ловца и пребио га. Остали ловци су ме гледали забезекнуто, нису знали шта се догађа - нерадо се сећа догађаја Гиргиз.
Свака птица захтева другачији приступ. Сове су познате као флегмани, тврдоглаве и истрајне птице, док су соколови хитри, темпераментни, халапљиви и птице које никад не изгубе дивљи нагон. Због тога се и разликује лов са птицама.
- Лов са птицама је право задовољство, јер птице лове плански, по природном току, убијају само најслабије јединке, оне које су болесне и које неће још дуго преживети. Претпрошле године, приликом једног лова, орао се обрушио на крдо срна. Од њих пет, очекивао сам да ће јурити најмању, најслабију, која се налази на зачељу колоне. Међутим, он се обрушио на водиљу, на најјачу и најдебљу и срушио је. Ништа ми није било јасно, то се пре није дешавало. Међутим, кад сам јој одрао кожу видео сам да јој је ребро напукло и да је кренуло да ураста у плућа. Орао је вероватно по начину трчања срне препознао да нешто са њом није у реду и зато је баш њу одабрао за плен - објашњава Гиргиз.
Хани је до 15. августа у Београду, на Ади циганлији где држи едукативне представе са птицама. Међутим, већ после неколико дана у Београду, сокола Фредија је ваздушна струја понела, па се изгубио у престоници.
- Фредија смо нашли сутрадан, неколико километара од Аде. Стајао је на неком дрвету и чекао. Он је знао да га тражим и био би спреман да тако чека и неколико дана, све док ја не наиђем. Иако сви причају да је пас човеков највернији пријатељ, мислим да се за птице може исто рећи - прича Хани Гиргиз.
Хоби сликање и свирање гајди
Осим бављења соколарством, Хани Гиргиз од детињства свира етно инструменте.
- Кад имам времена, највише волим да свирам гајде, поготово ирске и шкотске, а такође свирам и фрулу. Једно време сам наступао са групом „Ортодокс келтс“ и то је био незабораван период мог живота. Новац сам зарађивао и сликајући на дворцу у Аустрији, а главни мотиви су ми наравно биле птице.
На Ади циганлији до 15. августа
Сваког дана до 15. августа, од 18 сати, сви заинтересовани могу видети Хани Гиргиза и његове птице на представи, у пикник простору Аде циганлије, у близини тениских терена. Програм траје сат времена, а цена карте износи 250 динара за одрасле, 150 за децу и 200 за групу од 30 људи.
ПРЕДСЕДНИК ТАДИЋ С ВАТЕРПОЛИСТИМА У ПОСЕТИ ДЕЦИ НА ТАРИ
Хоће и они да буду светски шампиони

ТАРА - Школу пријатељства невладине организације „Наша Србија“, коју је ове године похађало око 400 малишана чији су родитељи настрадали на Косову и Метохији, јуче је посетио председник Србије Борис Тадић заједно са златним ватерполистима, који су међу децом изазвали праву еуфорију и одушевљење.
Учите одрасле
Током посете Школе пријатељства председник Србије Борис Тадић се захвалио деци „што хоће да буду наша деца“ и рекао да у њој они треба да буду учитељи одраслима.
- Битно је да сваког дана пружите свој максимум, чиме год да се бавите. Сутра ће можда неко од вас бити председник ове земље или рецимо светски првак у ватерполу и зато морате учинити све што можете како бисте били ближе циљу - посаветовао је малишане председник Србије и нагласио да не мора свако да буде врхунски у послу којим се буде бавио, али је битно да да све од себе.
Чика Тадић лоше црта
Иако видно уморни, малтене одмах после повратка из Рима са Светског првенства у ватерполу, светски шампиони Вања Удовичић, Филип Филиповић и Милан Алексић више од два сата дружили су се са децом и уједно присуствовали централној манифестацији, обележавању Дана земље пријатеља, посвећеном ове године Шпанији.
- Вања, хоћеш ли да ми кажеш како си постао светски шампион? Шта треба да урадим да бих и ја постао - само су нека од питања којима су малишани бомбардовали капитена ватерполо репрезентације који им је стрпљиво одговарао, делио аутограме, сликао се. Заузврат, деца су гостима приредила праву фешту, а председника Србије су чак учила ритмичкој гимнастици, као и да везе и слика.
- Јесте да је председник, али стварно лоше црта, у поверењу је рекла другарици дванаестогодишња Миљана Пејчин.
Током обиласка Школе пријатељства председник и ватерполисти у друштву амбасадора Кине, Шпаније и Кипра посетили су неколико креативних радионица које су деца похађала у периоду од 15. јула до шестог августа.
Данашња манифестација уједно је означила и крај овогодишње Школе пријатељства због чега је велики број малишана био видно нерасположен.
- Нећу да идем кући! Овде сам тренирао кошарку, ишао у етнолошку радионицу, упознао много другара и сад морам да идем... - бунио се дванаестогодишњи Стефан Нованица, који је овде пратио сваку утакмицу коју су наши ватерполисти играли и због којих је одлучио да после завршене основне школе упише ДИФ.
Лепше него код куће
Миљана Јередић, која се са Косова преселила у Јагодину, рекла нам је да ће јој највише недостајати другари које је овде стекла, али и часови фламенка.
- Научила сам да играм, везем, радим на рачунару, а ништа од тога нисам знала када сам дошла - прича Миљана. Међутим, осмех јој се брзо вратио на лице када је угледала, како нам је у поверењу рекла, своју симпатију, ватерполисту Филипа Филиповића, коме је одмах тражила аутограм.
У оквиру обележавања Дана Шпаније, деца су учествовала у квизу о пријатељској земљи, а такмичарске екипе су биле подељене од деце различите националности. Деца су покушала да спрече одлазак својих идола, али су их на крају ипак „пустили“ када су им обећали да ће их сигурно посетити и наредне године.